pršti pršti bela staza, jebu deca deda mraza...
Zbogom, Lidija!
Naslov je ovde samo šminka. Izvinjavam se deci i deda mrazu, al’ ko i njega pa jebe, čitavog života kućni prag mi nije prešao, a o poklonima da i ne govorimo: šipak, bajo! Nikad mu neću zaboraviti onog nikada donetog drvenog konjića iz hiljadu devetsto pedes’neke... Pravi povod posta je „vest“ da sam se definitivno skinuo sa one raščerupane Lidije Vukićević, i naskočio na... Ma nije ni to pravi povod posta, nego: slušam na mom teveju jutros, kako su se toliko namnožile divlje svinje podno Kosmaja, te izjele sve useve, a posebno kukuruz, da onaj narod tamo sad nema hrane ni za sebe, ni za svoju stoku. A zabranjeno upucavanje istih. Ako li kojim slučajem ojađeni seljak i upuca divlju svinju, sledi oduzimanje lovačke puške, pa novčana kazna, pa... jebiga, Mitre!? Da sam ja taj ojađeni seljak podno Kosmaja, tuk’o bi tu divlju stoku bazukom, jer za to oruđe ne piše ništa u zakonu, moliću lepo... Moglo bi i bacačima, kašikarama, pa da vidimo onda, majku im divljesvinjsku nevaspitanu... baš se iznervirah od rana jutra.
Posle sam nazvao dr. Borka da mu kažem da pada sneg, jer šta znam, nikad ne gleda teveje, a ne gleda ni kroz prozor. On je i zaboravio da ima prozore što gledaju baš na onaj Peti park, za koji se otimaju Hrustanovićka i uporni stanari iz kvarta. Ona prodala, oni ne daju... U jebote, pitam ga, šta misliš, kako je sada u tragično ravnoj imaglovitoj Vojvodini? Kaže: ma oni su ti svi odreda suicidni tamo, tipujem da 15% njih već visi obešeno po tavanima i dimi se sa šunkama, mnogo su depresivni. Jako tragična i iskežena prognoza, kud ga i nazvah...?
Posle sam lopatao sneg sa onolike terase, pa sa svih 22 stepenika, pa malo ispred kuće na ulici, i tom prilikom iščupah i poslednja dva drveta života što su rasla tik uz kapiju i davala joj poseban šmek. Bisa kaže da to uopšte i nije drvo života već obični korov, a ja se mislim: neće li ti otpasti ruke da ga i sama očerupaš, a ne da mi tu filozofiraš? Jok, kaže ona: nisam dovoljno kvalifikovana... Pa, ono jes’, kad treba da se nosi pet kesa đubreta do kontejnera i usput mlate psi lutalice, onda hajde hogare, ti si nam tu najkvalifikovaniji... Uzdanica kuće naše.
E, da! Umalo da zaboravim najvažnije: lepa Žaklina je otputovala u svoje Švajcarske, mlađa ćerka (ona sa pirsingom protiv moje volje) na Bežaniju kod ortakinje, starija tutumrači u svojoj sobi po lektiri jer su je napucali u školi (pozlatila im se) Bisa je na nekoj međunarodnoj žurkci do zore (to se sad tako zove), a ja ovde jedem... d’izvine onaj k’o čita. Eto, toliko o prvom snegu. Biće još, ako se usput ne zaljubim u Benazir Buto...
Kad malo bolje razmislim, ona uopšte i nije riba za izbegavanje, jel’ da? But’o bi ja tu, onoliko... do pobede, il’ smrti!
18 komentara:
Od Atajlo, u 18. novembar 2007 7:05:00
Od spes, u 18. novembar 2007 7:16:00
Od vuleilke, u 18. novembar 2007 10:43:00
Od rdr, u 18. novembar 2007 12:35:00
Od anagama šumadijski (Neregistrovan) (Neregistrovan), u 18. novembar 2007 12:37:00
Od dusha, u 18. novembar 2007 12:48:00
Od hogar_sm, u 18. novembar 2007 13:09:00
Od fbiana, u 18. novembar 2007 14:41:00
Od dusha, u 18. novembar 2007 16:34:00
Od Gimnazijalka, u 18. novembar 2007 18:16:00
Od Connor MacLeod, u 18. novembar 2007 19:28:00
Od Erazmo, u 20. novembar 2007 10:09:00
Od hogar_sm, u 20. novembar 2007 10:24:00
Od rdr, u 20. novembar 2007 11:51:00
Od hogar_sm, u 20. novembar 2007 13:16:00
Od rdr, u 20. novembar 2007 18:31:00
Od Connor MacLeod, u 24. novembar 2007 2:43:00
Od al kaida i cia (Neregistrovan), u 28. decembar 2007 8:24:53
<< Home